Sa visokog prozora u Cvijićevoj često bacam pogled ka tri solitera, ukotvljena pored male Palilulske pijace. U večernjim satima, na jednom celom soliteru nema više od 2-3 osvetljena prozora. Kada se priđe bliže, pukotine zjape na fasadi poput bora.
Soc-realizam, s početka sedamdesetih, precvetao.
A svakoj lepoti je, setimo se Sandrara, dnevno potrebno petneast minuta ispred ogledala. Svakom mehanizmu je potrebno podmazivanje ili unapređenje, kada ga vreme izjede.
Neokrečeni zidovi prekriveni nasumično polepljenim, besmislenim plakatima; na sandučićima sve više spam-imena i junk-poruka; štaviše – sve češće stanari zapravo jesu spamovi; u sandučućima gluposti; mehanizam komunikacije među stanarima podseća na konzerve povezane kanapom; a hodnicima luta J.F. Sebastian, ostavlja poruke na svim vratima, ne važno je da li su iza njih ljudi ili mašine.
Bilo je nekoliko dobrih žurki, zaista.
Ima i sjajnih ljudi, sa kojima ću, verujem, nastaviti prepiske na drugim mestima.
Neću brisati ni postove, nikako komentare – ima komentara boljih i od samih postova.
Možda sva ova iseljenja izazovu neku promenu: ako se nađe novi investitor, spreman da otkupi zgradu i okupi ekipu voljnu da stvari učini boljim ili se izabere novi predsednik kućnog saveta, spreman da zasuče rukave, da sredi fasadu, prekreči zidove, rastera glodare i duhove, postavi ogledalo u liftu, vrati ljuljašku u park ispred ulaza, skloni sa parkinga olupine - samo zviznite, tu sam, zasučem rukave i ja.
U međuvremenu, možete me pronaći na adresi sa koje sam i došao:
http://preslicavanje.blogspot.com
RSS: http://preslicavanje.blogspot.com/feeds/posts/default
Dobrodošli.
